Kada govorimo o autorskim pravima, ne možemo samo govoriti o jačanju ili slabljenju copyright-a, već moramo i precizirati za koga.

Postoje tri strane koje su uključene u autorskim pravima. Sasvim je moguće da se opiše 98% problema, kao što radi Piratska Partija kada komunicira sa Asocijacijom novinara (journalistförbundet) i da se dođe do potpuno suprotnih zaključaka: “oslabiti autorska prava” i “pojačati autorska prava”. Kako je to moguće?

Razlog je taj što postoje tri strane koje su uključene u copyright, i kako će biti definisana autorska prava zavisi od relativnog odnosa njihovih snaga. Piratska Partija želi da oslabi autorska prava izdavačima, dok Asocijacija novinara želi da pojača autorska prava piscima. Oba smera akcije bi učinila pisce jačim u odnosu na izdavače.

Da krenemo od početka:

Kada je copyright uveden 1557. godine od strane Britanskog Parlamenta, on je prosto bio mehanizam za cenzuru. Parlament je pustio da ovaj zakon istekne 1695. godine, kada je počelo žestoko lobiranje za njegovo ponovno uvođenje. Ne od strane autora, već od strane izdavača!

Ovo je jedna od najbolje čuvanih laži o copyright-u: on nikada nije bio namenjen autorima, već štamparijama, izdavačima i distributerima. Vlasnici štamparija su se okupili sa porodicama na stepenicama Britanskog parlamenta i maltene preklinjali da se ponovo uvede monopol, što se i desilo 1709. godine.

Bitna poenta ovoga je u tome da niko nikada nije tvrdio da autori neće pisati knjige bez copyright-a. Argument je bio taj da nijedan distributer neće štampati, izdavati i prodavati knjige bez copyright-a. Tu postoji OGROMNA razlika, koja pokazuje da je copyright uveden specifično za štamparije i distributere. Rečima Karla Fogela, ova činjenica je žarište problema sa copyright zakonodavstvom – copyright u svojoj originalnoj formi (zamisli).

Ubrzamo li unapred 100 godina, vidimo da je odnos moći između izdavača i autora postao užasno nakrivljen na stranu izdavača. Viktor Igo je uveo prava pisaca u sistem copyright-a kako bi izbalansirao prava izdavača, posebno u droits morals, nekomercijalnim, neprenosivim pravima.

Treća strana u copyright problematici je javnost, čija prava na vlasništvo ograničavaju monopolske moći izdavača.

Kako bi se o copyright-u raspraljalo u nekom značajnom kontekstu, bitno je shvatiti čija prava su bitna i problematična:

• Izdavačke kuće. Ovo su oni koji su prvo izlobirali copyright u stilu onog iz 1709. godine, a zatim se ustremili na elektronsko sprovođenje copyright-a i održavanje imaginarnih i nerealnih
  cena knjiga. Takođe, ovde spadaju i kolekcionarska društva koja imaju ogromne prihode od mogućnosti da javnosti naplate korišćenje radova, pa čak i neidentifikovanih i nezavisnih autora.
• Autori i kreatori, koji konstantno pokušavaju da se itbore za svoja prava (i zaradu) kod izdavača i izdavačkih kuća. Copyright nikada nije ni napravljen za njih, ali su im zakonom date neke mrvice u poslednje vreme, kako bi se malo izbalansirala neverovatna moć koju imaju izdavačke kuće.
• Javnost, čiji je pristup kulturi i znanju ograničen copyright legislativama i čija se prava na vlasništvo grubo krše monopolom. Javnost je jedini legitimni podnosioc rizika koji proizilazi iz ovakvih zakona.

Od ove tri strane, izdavačkim kućama su podeljene sve karte, a opet, one su najmanje bitne za kulturu. Argument da niko ne bi štampao knjige bez copyright-a ne bi trebalo da ima nikakvog uticaja u savremenom zakonodavstvu, pošto za širenje kulture i znanja danas štampanje nije ni potrebno.

Ni u kom pogledu nije nerazumno politički se boriti za slabljenje uticaja izdavačkih kuća u odnosu na autore i umetnike. Ovo je pogled na copyright koji delimo sa svima osim sa izdavačkim kućama i ovo je razlog zašto se slažemo sa Asocijacijom novinara (i ostalima) oko svega osim što još nismo tačno definisali specifične delove zakona koje treba promeniti.